Да ли су млади Милош Јовановић и Бошко Обрадовић опаснији по Драгана Ђиласа или по Александра Вучића и кога могу коштати подршке?

Одговор на то зависи у ком правцу се покренула политичка сцена Србије. А покренула се и ротира, били ми тога свесни или не.

У том кретању Вучићева Српска напредна странка од проевропске деснице клизи ка либералном центру, а напредњаци су изложени “чедизацији”. И тамо су погурани не зато што се нису добро снашли у садашњој кризи око Kосова, уосталом они свих својих шест година на власти руководе кризама на дневној бази. Њих је потиснуо глобални окидач – сличан ономе који им је из Берлина помогао 2012. да победе ДС и Бориса Тадића. Само што сада тај окидач није у Берлину, него у Паризу. Сада је немачка канцеларка Ангела Меркел заузета унутрашњим напетостима и слабљењем своје политичке моћи, али француски председник Емаунел Макрон је понудио нови план за Европу. И у том новом плану Србија је где? У првом најширем прстену заједно са Русијом и Турском. Са земљама са којима дели “исте вредности”. Дакле, не границе, не валуту, чак ни заједничку спољну политику.

А то “вредности” уградио је Драган Ђилас у концепт свог опозиционог Савеза за Србију. То је главна реч којом се барата када се описује њихов однос према ЕУ и коју често употребљава и Зоран Лутовац, председник ДС, најевропскије чланице Савеза. У јавности изгледа да је та реч написана у Ђиласовом програму чисто да би се нешто рекло и о Европској унији. Међутим, то је озбиљан политички потез. Ђилас је “узео” напредњацима њихову изворну политичку идеју, као што су они то урадили ДС-у некада. И није је прекопирао него је оживео стављањем у нов контекст промена у Европи. Теоретски, Ђилас није направио нешто невиђено – овде се увек у блиској прошлости власт мењала захваљујући савезу грађанских и десно-конзервативних снага. То је знала и Весна Пешић када је са тадашњом прозападном десницом Вуком Драшковићем и СПО, и левим центром ДС-ом Зорана Ђинђића, правила уличне демонстрације. И то је знао и њен грађански подмладак – Горан Свилановић и Маја Тасић који су срчано и искрено подржавали кампању Војислава Kоштунице против Милошевића. Напредњаци су то такође симболизовали у својим редовима двојцем Томислав Николић – Вучић, и наравно, Зораном Михајловић.

Од прошлог лета и председничких избора када је Николић послат у пензију, овај баланс је нарушен. Вучић управо зато не може да смири политичке страсти које је са Николићем лако могао, и које му по питању Kосова бујају у Цркви, деловима јавности, међу грађанима…

Та изложеност СНС “чедизацији” суочава Вучића са политичком кризом какву досад није имао. Чак иако извуче неку јаку причу на светлост дана, неку попут несталог па нађеног такозваног новинара Стефана Цветковића, политички капацитет му се празни, вероватно потпуно. Уз то постоји и доза несхватљивог потцењивања противника. А потцењивање је мајка сваког пораза. Наиме, у ширим круговима око СНС тврдило се да се млади Милош Јовановић неће усудити да раскине коалиције ДСС на локалу. Сада када је то Јовановић урадио, још увек се тврди да он неће смети да приђе Ђиласу и да, како и сам прича, судбину своје странке, везује за конзервативне академске кругове окупљене око Апела за Kосово. А при томе се не уочава тренд – све досад људи, одбори, грађани прилазили су СНС-у. Ово је тачка кад је неко изашао и рекао да неће са њима, а да при томе није у сфери која би се могла назвати сивом, где су обитавали ранији “отпадници” – Саша Мирковић, Дејан Анђус, Зоран Башановић… И то неће баш када би Вучић требало да има што ширу подршку за косовске преговоре. Он сада више себи не може да дозволи луксуз да га било ко напусти – можда је то прави разлог зашто се о Зорани Михајловић неће ни реч рећи на партијским састанцима Српске напредне странке. И то упркос томе што је вероватно недовољно обавештени главни оперативац СНС Дарко Глишић њу по инерцији оптужио да има исте ставове као опозиција и да то неће моћи тако да јој пролази.

 

демостат

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Please enter your comment!
Please enter your name here