Darko Nikolić, novinar ovdašnji. Dugogodišnji dopisnik FIBA iz Srbije, jedno vreme i saradnik UEFA I FIFA iz naše zemlje. Od 2009. na sportskom sajtu Blica piše skoro svakodnevno, iako je život umeo da posveti i drugim temama pored te koju je i studirao. Kako ističe, najviše je uživao radeći po Domovima za decu bez roditeljskog staranja, učeći mališane “kompjuterskim čarolijama”, što je bio zvanični naziv za časove informatike, ali i podučavajući ih kako da se podignuta čela korača kroz život. Roman o Gvozdenom puku počeo je da piše kako bi ga delio narodu, ne skrivajući svoju nameru da sopstvenim radom podseća druge na lepotu darivanja, ali i podsećanja na one kvalitete i mane koje kolektivno nosimo, kao i važnost ispravljanja kakvi god da smo – da bi nam svima bilo bolje

Gospodine Nikoliću, kako ste došli na ideju da napišete roman o Gvozdenom puku i zbog čega ste odlučili da bude besplatno deljen po objavljivanju?

– Mi, nekako spontano, svi volimo da kažemo da volimo i poštujemo našu tradiciju, našu veru, pozitivne strane našeg mentaliteta, ali zapravo i ne znamo baš mnogo o svemu tome. Ono osnovno da, ali u suštini… istina je, ipak, poraznija. To su, prosto, posledice nekih drugačijih vremena, ali da ne okrivljujemo sada druge ljude i epohe, treba gledati šta možemo mi sami da uradimo da se situacija u kojoj smo popravi. Mene je znatiželja povela da, prosto, najpre sam saznam nešto o tome o čemu sam samo načuo da je bilo. I da je bilo sjajno i slavno. A onda me je rastužilo to što baš i nema mnogo kvalitetne literature na tu temu. Tako je počela avantura istinskog, sada već dvogodišnjeg istraživanja, koja je i iznedrila roman o Gvozdenom puku. Kako mi poriv nije bio nikakva pomisao o zaradi, već želja za znanjem, osetio sam u ljudima oko sebe da i oni isto to žele, da nauče nešto što ih nisu učili. A kako smo, kolektivno, zaboravili na radost davanja, bez da nešto tražimo zauzvrat, tako je, i to vrlo lako, doneta jedina moguća odluka: ovo neće biti proizvod, ovo će biti poklon. Svima nama.

 Koliko ste o samoj tematici znali pre pisanja romana i da li smatrate da je srpska javnost dovoljno upoznata sa dešavanjima iz Balkanskih i Velikog rata? Naš utisak je da je u godinama nakon Drugog svetskog rata, pa sve do poslednjih decenija ta tema bila potpuno zapostavljena. U prilog tome govori da je u tom periodu snimljen samo jedan film s tematikom Prvog svetskog rata “Marš na Drinu”, a nekoliko stotina filmova o Drugom svetskom ratu.

– Ume da bude tužna količina neznanja. Ali, istovremeno, to je i ogromna mogućnost da prazninu ispunimo nečim lepim, a korisnim za duše i svet koji nas okružuje. Moje znanje o ovoj tematici je bilo prosečno, nikako vredno hvale. Možda je sada veće, ali je radost zbog toga prisutna jer sam, kao neko ko živi od pisane reči, u prilici da to znanje podelim sa drugima. Logično je bilo, za ona prethodne vremena, da se veliča jedna revolucija koja je i dovela do formiranja nove vlasti, ujedno i nove svesti. Otuda samo i jedan pravi film o Prvom svetskom ratu u tom periodu, pomenuti “Marš na Drinu”. Pa opet, i on je rađen za 50. godišnjicu Cerske bitke, a ne napravismo neki novi za stotu. Stanje, dakle, ne govori samo o prošlim danima, već i o nama samima. Ovo je jedna lepa prilika da to popravimo. Ili bar počnemo. Svaki dan je, ionako, prilika da budemo bolji nego ikada pre.

15218555_10209615410556746_412150852_n

 Gvozdeni puk je tokom Balkanskih ratova i Velikog rata nekoliko puta desetkovan, jurišali su uvek prvi i hrabro ginuli. Mislite li da je njihova žrtva bila dovoljno cenjena i priznata u našoj istoriji?

– Poslednjih godina se o tome sve više priča, što je svakako dobro. Pogrešno bi, međutim, bilo da se epopeja srpskog naroda i njegove narodne vojske u Velikom ratu svede samo na junaštva i tragične, a opet uzvišene sudbine jednog puka. Mi smo ih imali četrdesetak pešadijskih, a gde su još artiljerijski, konjički, pa i druge jedinice bez kojih je bilo nemoguće opstati, od čudesnog saniteta do vredne komore? Kada naučimo da cenimo celinu našeg postojanja, lakše ćemo videti i veličinu pojedinačnih podviga.

Koja vas ličnost ili više njih iz srpske istorije posebno inspiriše?

– Odrastao sam u hrišćanskoj porodici, na čemu sam Bogu zahvalan, pa sam nekako oduvek bio baš Njegovim primerom inspirisan, a manje pravio idole od ljudi. Prosto, Hristova misao, a pre svega njegova žrtva, ne samo da inspirišu čoveka, nego ga i usmeravaju u svakodnevnom činjenju i nečinjenju.

Vi ste sportski novinar, ali vaš rad i stil pisanja je jedinstven i potpuno odudara od svih šablona. Neki tekstovi koje ste pisali za online izdanje blica imali su milionski broj pregleda. To su uglavnom priče o “običnim” ljudima koji inspirišu. Koja vas je priča najviše rastužila, a koja dala najveću veru u dobrotu čoveka?

– Mislim da je to bila situacija kada je u moje ruke dospeo dopis o jednoj devojčici koja umire, a kojoj bi možda bilo pomoći kada bi se hiljade ljudi uključilo u to. Napisao sam tekst o veličanstvenom studentu koji je rešio da zbog te devojčice prodaje ono što najviše voli, dresove koje je celog života skupljao, stavio naslov “Momak koji je podigao Srbiju na noge: prodaje ono što voli da bi pomogao devojčici koju ne poznaje” i gledao – čudo. Taj naslov isprva nije bio u celosti istinit, jer taj momak do objavljivanja teksta nije podigao Srbiju na noge, ali je taj prvi deo naslova sadržao moju veru da je čudo moguće. I, čudo se dogodilo. Dve stotine hiljada ljudi je pročitalo taj tekst, stotine su se javile i uključile u akciju. Devojčurak je dočekao dan da se skupi dovoljno novca, a onda smo svi dočekali dan kada su nam javili “Preživela je. Živeće”. To je i najradosnija i najpotresnija priča. I, svakodnevno me insipiriše, jer na stolu držim poklon od nje, mali dar zahvalnosti. A držim ga kao podsećanje da su čuda moguća kada se u njih svim srcem veruje i kada se ljudi uključe u priču koja za jedini svoj cilj ima – Dobro

15300597_10209615409196712_4987226_n

 Da li u opštoj tabloidizaciji medija prisutnoj danas ima mesta za kvalitetni autorski tekst, za toplu ljudsku priču, za osobeni stil? Koliko je teško probiti se u ovo doba kada neki drugi tekstovi “prodaju novine”?

– Kada sam, kao sportski novinar, napisao priču o Velikom ratu i tome kako su Nemci i Englezi na njihovo Božićno jutro izašli iz rovova i odigrali partiju fudbala između rovova, taj tekst je postao jedan od najčitanijih u istoriji najposećenijih sajtova koje Srbija ima. Jedan od urednika me je potom dobroćudno pitao “Sjajna, sjajna priča, Darko. Reci mi, ko ti je dao dozvolu da se baviš i nekom takvom tematikom?”. A ja mu rekoh “To je pogrešno postavljeno pitanje. Pravo bi bilo “Da li ti je neko branio da tako nešto napišeš?”. Nije. Mi imamo slobodu da budemo drugačiji od onoga što je uobičajeno a loše. Samo tu slobodu ne koristimo“. I, taj odgovor je i sada primenljiv. Uvek ima prostora za prave vrednosti. Dobra, po mom mišljenju, itekako ima više od Zla na ovom svetu, samo Zlo ima bolji marketing.

 Vrlo ste aktivni na društvenim mrežama, pomažete i promovišete dosta humanitarnih akcija. Koliko smatrate da je bitno da se pojedinci uključe u ovakve akcije i koliko zaista grupa ljudi može da promeni neke stvari?

– Odgovor se krije u onoj priči o devojčici koja je bila na samrti. Svaki pojedinac može da učini nešto veličanstveno. Ne mora, niti treba, svako da bude Tesla, Đoković, Princip, Sveti Sava. Svako od nas je priča za sebe. A zajedno možemo da stvaramo neke zaista fantastične stvari. Ja se, eto, često pitam, kakva bi ovo zemlja bila kada bi se svako pitao kako glasi odgovor na pitanje “Po čemu će tebe da pamte za 100 godina?”. Čim počnemo da ne razmišljamo samo o sebi, već o rodu svome, dešavaju se neke lepe stvari. Neretko i veličanstvene.

 Pošto ste sportski novinar, jedno delimično sportsko pitanje. Da li mislite da srpski sportisti imaju dovoljno motiva kada nastupaju za svoju zemlju da bi dodali i taj poslednji atom snage za pobedu? Imamo utisak kada gledamo recimo naše fudbalere kako mlako pevaju himnu da su mnogo manje motivisani nego recimo Francuzi ili Italijani.

– Nisam siguran da neki naš fudbaler manje voli Srbiju nego neki Francuz svoju, ili Italijan svoju. Samo ovi naši, jer nismo tako ni bili učeni, nisu bili svesni da igrajući u tom dresu, u toj ekipi, baš oni predstavljaju ceo taj narod, tu državu, sva naša nadanja, sve naše sportske želje. Fudbaleri se iz te učmalosti, vidimo, konačno bude. I pravo je uživanje videti ih takve, prave. Ostali su daleko bolji bili po tom pitanju, otuda i oni silni uspesi u drugim sportovima. Ne brinem ja za taj segment našeg života. Motiv, međutim, nekada nije i jedini bitan.

screenshot_2

Da se vratimo na Veliki rat. Da li mislite da je ikada moguće takvo jedinstvo srpskog naroda kao tada? Nemamo iluzija da su se i tada svi ponašali u skladu sa trenutkom, ali utisak je da su sada Srbi podeljeni i da ih je teško ujediniti oko jedne ideje.

Nama ne treba lepša “ideja vodilja” od hrišćanske. U njoj ne postoji “mi i oni”, već smo svi jedno telo jednog živog organizma, Crkve Hristove, čija je glava sam Bog. Kada to shvatimo, onda nam neće padati na pamet da nekoga povredimo, jer to je kao da jednom rukom udaramo svoju drugu, ili nogom šutiramo onu drugu, svoju. Jedinstvo se postiže verom, druge varijante su samo ideologije koje, svaka na svoj način, ima možda neku prednost u odnosu na drugu, ali itekako ima i mana. Ljubav je ta koja povezuje. Ljubav iz onih slavnih, 2.000 godina starih reči “volite druge kao sebe same”.

 Šta za vas predstavlja patriotizam?

– Ljubav. Za one poput nas. Za one pokraj nas. Za rod svoj. I onaj koji sa nama živi. Bezrezervna ljubav, koja ne traži ništa zauzvrat, već sebe, ako treba, podnosi i na žrtvu za život drugog.

Detaljnije o knjizi “Gvozdeni puk” možete se informisati na linku ispod:

http://gvozdenipuk.rs/

Patriot.rs

POSTAVI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here