Оно што је Арчибалд Рајс, велики хуманиста и пријатељ Србије, оставио у аманет нашој земљи – велику истину о нама самима која је требало да нас освести и учини бољима, и данас, 88 година после, важно је и рекло би се актуелно штиво.

„Чујте Срби!“, политички је тестамент који, изгледа, нисмо хтели да „чујемо“, јер све оно на шта је овај велики човек указивао постоји и данас – корупција на свим нивоима, страначка запошљавања, политичко богађење, и тада су се пред изборе обећавале „куле и градови“ млади напуштају села…

Арчибалд Рајс био је швајцаски форензичар, публициста, доктор хемије, професор на Универзитету у Лозани, велики хуманиста. Истакао се као криминолог радом на истраживању злочина над српским становништвом за време Првог светског рата. На позив српске владе, Рајс је 1914. године дошао у Србију да истражује злочине аустроугарске, немачке и бугарске војске над цивилним становништвом. Kонстатовао је стравичне злочине и то пласирао међународној заједници у прилог Срба. Са српском војском прешао је Албанију и прошао сву голготу српског војника на Солунском фронту.

Заволео је Србију, толико да је ју чак идеализовао. Заправо, Рајс је заволео искреног и пожртвованог српског сељака и војника. Али оно преко чега није могао да пређе, а што је директно и угрозило живот овог великог човека јесте – „искварена и корумпирана политичка елита“.

Рајс је умро на данашњи дан пре 87 година, у 54. години. Само годину дана раније написао је чувено дело „Чујте Срби!“, у коме износи врлине и мане нашег народа, задирући у суштину нашег менталитета (изводе из тог дела прочитајте у наставку текста) и практично, најдобронамерније нам говори какви смо и шта треба да променимо да бисмо били још бољи.

– Дело „Чујте Срби!“ настало је непосредно пред Рајсову смрт. Тада се он осећао веома разочарано и то из два разлога. Први је тадашња политичка ситуација у Kраљевини Срба, Хрвата и Словенаца, односно погађало га је то што идеали за које су Срби гинули током Првог светског рата у пракси нису функционисали. Друго, имао је личних сукоба око својинских односа са министром у Пашићевој влади, чију је политику иначе у свету представљао на најбољи могући начин. Свађа са њим га је и коштала живота, буквално – каже за „Блиц онлајн“ др Станислав Сретеновић, историчар, сарадник Института за савремену историју.

Његова трагедија огледа се у проклетсву нашег народа јер много тога „кварног и трулог“, о чему је Рајс говорио, у нашој држави остало исто до данашњих дана.

Kако каже Сретеновић, Рајс говори о нашем менталитету и та његова опсервација је тачна.

– Међтутим, са друге стране имате и проблем политичког система, нешто што није питање менталитета, већ структуре државе. Менталитети су промењиви, није један народ константно лош и негативан, а оно на шта је указао Рајс то је више проблем државе. Срби у протеклих сто година – преко диктатуре прво монархистичке а потом и комунистичке, нису успели да изграде један функционалан систем, који бисмо данас назвали системом добре управе и који би на неки начин те менталитете променио у позитивном смислу – објашњава Сретеновић.

Он истиче да имамо морално право и дужност да се одужимо таквом човеком.

– Постоји споменик, филм о њему, можда да се мало више потрудимо око његове куће коју је назвао „Добро поље“ у Топчидеру, али пре свега да применимо његов тестамен. Да имамо функционалан државни систем и друшто без корупције, у коме ствари не функционушу само преко рођачких веза, друштво без манипулација, политичке репресије… Формирати једно ефикасно, напредно друштво. То је оно што је Арчибалд Рајс жело да види – поручује Сретеновић.

Kако је писао Рајс; изводи из дела „Чујте Срби!“

Народ вам је храбар и његова храброст често сеже до јунаштва.
Народ вам је родољубив. Да би сте очували патриотизам и култ својих националних јунака помогла вам је ваша религија. Међутим ви нисте религиозни. Попови вам нису били нити јесу црквени људи, већ ватрени родољуби са свим врлинама и манама вашег народа.
Ваш народ је гостољубив.
Народ вам је демократичан, и то заиста демократичан, а не на начин политичара.
Народ вам је „поносан“ али не и охол.
Најзад, ви сте бистар народ, један од најбистријих које сам за живота видео. Са својом интелигенцијом и природним богатствима тла, морали бисте имати једну од главних улога у Европи. Ваше мане, поготово мане оних које ви називате својом „интелигенцијом“ спречавају вас да то постигнете.
Нисте велики радници. Пре свега, зашто вам се села све више празне, а сеоска омладина, која сигурно не би била сувишна на селу наваљује у градове да би ту потражила запослење. Сигурно не зато што их ваше село, које је осим ретких изузетака, једно од најплоднијих и најненасељенијих у Европи, не би могло хранити. Не, она долази у град из два разлога: прво, данас многи млади људи сматрају понижавајућим да буду сељаци, па, желе да буду „чиновници“ јер мисле и у великој већини случајева с правом тако мисле, да ће им посао у својству чиновника бити лакши.
Нисте били лакоми. Данас су, иако релативно мало раде, многи од вас постали похлепни. Ви, који пред богатим и моћним угњетачем нисте хтели да га одбаците, сада губите тај понос пред богатством, пред новцем.
Једна од врлина која је код многих међу вама ишчезла јесте захвалност.
Бије вас глас да сте ксенофоби. Прави српски народ то није. Обазрив је према странцу, а та обазривост понекад иде до подозривости. Међутим оно међу вама који би хтели да се сматрају владајућом класом јесу ксенофоби и, што је још горе, ксенофобија им није последица претераног национализма, већ накарадне зависти. Та љубомора касте зване „интелигенција“ српског народа не изискује се према странцима већ и према сународницима. Зато и најзначајнија места у администрацији и другде најчешће заузимају људи без икакве вредности, зато вам је и политички кадар кукаван.
И поред свега завист није својствена српском народу. Српски народ је амбициозан, а храбар народ и треба да буде амбициозан, али није љубоморан. Љубомора је тековина оног изрођеног дела становништва, дела који чини „интелигенцију“, како се она неоправдано назива.
Kада студент положи испит, он практично ништа не зна. Њега ће изградити сама пракса, и то под условом да га је професор научио на који начин да сагледа ствари. Дипломе стечене испитима положеним тако што су за ту прилику напамет научени параграфи из књига ништа не вреде.
Ваш човек из народа, сељак, неискварен утицајем професионалних политичара, није подмитљив. „Интелигенција“ вам то јесте, и то од најситнијег чиновника са или без дипломе до министра.
Претерано је раширен мито, које често поприма све облике отимачине. Министри, генерални директори, руководиоци служби… – сви они једу тај хлеб који људи од части и достојанства не би ни пробали.
За ваше министре, људе из политике… међутим, нема олакшавајућих околности. Они стичу богатства тим нечасним путем, а на то их наводи само љубав према новцу или таштина и охолост како би могли раскошно да живе и тиме потисну у заборав своје скромно порекло.
„Интелигенција“ љубоморно пази да нове и поштене снаге не прокрче себи пут. Чим неку открије, удара је по глави док не утоне у блато. Интелигенција вам се бацила слепо у страначку политику, за коју је знала да ће бити диктатор земље.
Наравно, пошто је воде ниска осећања, „интелигенција“ клечи пред новцем. Што више новца има неко, ма колико ма колико га нечасно стекао, то га она више уважава и истовремено му завиди. Kраљ новац господари вашом интелигенцијом.
Ваша „интелигенција“ је жариште трулежи и искварености, од чега толико трпите. Ако јој допустите да настави, земља вам је изгубљена. Почистите кућу, пометите све охоле и штетне марионете.
Ваш народ је, дакле, велики љубитељ политичких или, боље речено, страначких свађа.
Са све надмоћнијим ступањем на власт „интелигенције“, појављују се људи који схватају каква се лична корист може извући из ваше склоности за страначку политику. Они стварају занимање од искоришћавања ваше страначке политике, па сад имате професионалне политичаре који на томе зарађују за живот. Ма, шта говорим – они згрћу богатство.
Не користе, међутим, само политичари – министри политику да би се обогатили, већ и обични политичари посланици следе њихов пример. Међу њима бесни најсрамнија корупција, а одатле је захватила функционере који зависе од политичара.
Kада се неки кандидат пријави на конкурс за неко место у министарству, не питају га: „Шта знаш? Шта си радио досад? Шта си радио када је отаџбина била у опасности?“ Него, питају га: „У којој си странци? Kоји посланик те препоручује?“.
Функционери су вам, по правилу, најгорег квалитета.
Погледајте шта се дешава код вас и како се спроводе избори. Или кандидати плаћају пиће, деле новац и обећавају брда и долине када постану посланици, или пак полиција силом, хапшењем и свим другим облицима злостављања намеће званичног кандидата владајуће странке. И то се назива „општим правом гласа“! Kаква срамота!
За већину ваше садашње омладине родољубље се састоји од неке врсте зависти пуне мржње. Завиде земљама које су богатије или моћније од њихове и том понижавајућем осећању накарадно дају оно лепо име родољубље. Истинско родољубље, међутим, код ње нема ни ођека.

Блиц

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Please enter your comment!
Please enter your name here