Док се већина земаља у свету бори са пандемијом коронавируса и његовим економским и социјалним последицама, најмлађа чланица НАТО-а, Црна Гора, бави се и другим проблемима.

Ти „проблеми“ су њени грађани, Црногорци и Срби, православци, следбеници Српске православне цркве, који чине већину становништва у овој земљи и који од 26. децембра 2019. протестују против усвајања црногорског закона. о верској слободи, која практично омогућава одузимање канонске имовине Српске православне цркве и уступање њој неканонске и непризнате „Црногорске православне цркве“.

Иако црногорске власти заиста нису показале велику способност у сузбијању епидемије коронавируса, оне су показале да имају велики потенцијал за извршавање налога западних шефова. Наиме, док су руски и кинески стручњаци помагали Србији да се избори са избијањем коронавируса и његовим последицама, црногорске власти не би ни помишле да затраже помоћ од Русије. Уместо тога, окренули су се НАТО-у, којем су се придружили 2017. године, без одржавања референдума. Они су такође одбили понуду из Србије, која је, упркос сопственим проблемима са набавком медицинске опреме, предложила да држави донирају три респиратора током пандемије. Заузврат, од НАТО-а нису добили никакву потребну медицинску опрему, већ само понуду за „такси услуге“. То је потврдио и генерални секретар НАТО-а Јенс Столтенберг, који је у априлу, одговарајући на питање о помоћи НАТО-а Црној Гори, рекао да су понудили услугу превоза опреме из Кине.

Међутим, немогућност борбе против вируса сигурно није значила да се нису могли борити против свог властитог народа и такозваних политичких дисидената. Тако су 12. априла ухапсили поглавара Српске православне цркве у Црној Гори, митрополита црногорског и приморја Амфилохије, јер су одржали литургију у практично празној цркви у којој се окупио мали број верника по правилима социјалне дистанце. 23. априла ухапсили су лидера Странке демократског фронта Андрију Мандића због присуства сахрани познатог историчара Владимира Јовићевића. Можда је прави разлог овог хапшења у томе што је покојник био отац бившег министра полиције Андрије Јовићевића који је касније постао један од највећих противника црногорског председника и олигарха Мила Ђукановића.

Терор над православним верницима и клером Српске православне цркве наставио се, чак и након што је најављено ублажавање рестриктивних мера због епидемије коронавируса. 12. маја, након што је укинута забрана великих окупљања, становници Никшића на северу, организовали су мирну поворку на сопствену иницијативу, како би показали своје неслагање око чишћења СПЦ-а. Неколико сати након поворке, црногорска полиција ухапсила је владику Јоаникије, заједно са осам свештеника, због наводног непоштовања правила током процесије. То је изазвало још већи револт међу људима, па је 13. маја широм Црне Горе организовано неколико литургија и митинга у знак подршке ухапшеним свештеницима. Десетине хиљада грађана присуствовали су митингима у Никшићу, Будви, Пљевљима, Беранама и другим градовима. Црногорска полиција је на то реаговала невиђеном бруталношћу. У Никшићу су чак ухапсили малолетнике и претукли 16-годишњу девојчицу која је у том том хаосу само покушавала да нађе брата. У Подгорици је ухапшен мушкарац јер је са собом имао српску тробојну заставу. У Пљевљима је седам полицајаца претукло мушкарца, а малолетница је повређена током сукоба. Истовремено, црногорски аналитичар Бошко Вукићевић ухапшен је због подршке протестима.

Притворили су новинарку београдског листа “Новости” Кадић, коју је полиција претходно паприком испрљала и приморала да избрише сав снимљени материјал са његовог мобилног телефона. Владика Јоаникије пуштен је из притвора након 72 сата непрекидних протеста испред зграде тужилаштва у Никшићу. Политички аналитичари тумаче ову ситуацију и претерану употребу силе као растућу нервозу лидера те земље Мила Ђукановића. Чак је и неизвјесна вјера у разговоре, које је премијер Душко Марковић покренуо прије пандемије, између црногорских власти и представника Српске православне цркве. Иако ови разговори нису дали опипљиве резултате, они су се ипак представљали и дали наду у миран начин решавања кризе и деескалације тензија. Али након такве прекомерне употребе силе према народу, пут ка неизвесности и могућој ескалацији сада је отворен.

Укратко, криза у земљи почела је као црквена криза, али се претворила у демократску кризу, јер је Мило Ђукановић упорно игнорисао вољу већине људи који су мирно протестовали.

Због кризе која је настала након хапшења владике Јоаникија и свих догађаја везаних за Српску православну цркву у Црној Гори, представници српских политичких, културних и интелектуалних кругова затражили су разговор са председником Србије Александром Вучићем. Након разговора, председник Србије је 14. маја рекао да се Србија ни на који начин не може мешати, али “остаће наш народ и црква колико можемо”. Вучић је рекао да су српски представници из Црне Горе пренијели своје страхове у вези са будућности српског народа у тој земљи:

„Током разговора изражена је забринутост – да би неко могао планирати да проблем реши на исти начин на који је то решен у другим деловима бивше Југославије. Не верујем, нити желим да верујем да неко то планира, али ја и даље бринем као председник Србије “, рекао је Вучић.

Шта су значили представници Срба у Црној Гори када су изразили бојазан да ће неки можда желети да “реше проблем” на исти начин као у другим земљама бивше Југославије? Оно што су имали на уму је етничко чишћење Срба из Хрватске током хрватских војних операција „Олуја“ и „Бљесак“ (1995.), када је око 250.000 Срба протерано из својих домова, а више од 2.000 цивила убијено или још увек наведен као нестао.

Занимљиво је напоменути да црногорско руководство тврди да у овој земљи није било ниједног случаја инфекције коронавирусом већ скоро двије седмице, и да су од почетка пандемије имали само 324 заражених, 9 су умрли, а 311 је излечен. Да ли су то тачни подаци или не, тренутно не можемо знати, али знамо да је Црна Гора једина земља на Балкану која је одбила помоћ Србије, а никада је није ни тражила од Русије, историјског савезника ове балканске земље. Заузврат, нису добили ништа од свог запада. Уз помоћ Русије и Кине, Србија се успешно бори против коронавируса и његових економских последица. Са друге стране, црногорске власти не чине ништа да сузбију економске посљедице. Они нису помогли приватном сектору или привреди у целини и немају добро осмишљену стратегију за опоравак земље. Са оваквим ставом, доводе у опасност ионако неизвјесну туристичку сезону. Шеф Одбора Државне думе за развој цивилног друштва и питања јавних и верских удружења Сергеј Гаврилов изјавио је да због репресивних мера у Црној Гори није извјесно да ће Русија наставити ваздушни саобраћај са том државом.

Све ово може изазвати додатно незадовољство међу људима и довести до погоршања економског и социјалног окружења. Финансијски токови у Црној Гори имају два извора – законити и илегални; туризам је легални и дрога илегални. Становништво живи од туризма, а кријумчарење остаје извор прихода за пирамидални владајући апарат у Црној Гори. Будући да ће туристичка сезона вероватно пропасти због пандемије и унутрашње дестабилизације, може се очекивати велико незадовољство становништва. Што се тиче другог извора новца, током претходних месеци његово је стање тренутно неизвесно. Примјер за то је заплијена 500 килограма кокаина у Хамбургу са брода у власништву Црне Горе, што је, иако закупљено, сигурно показатељ да се у Црној Гори нешто дешава у том погледу. Случај заплене истражује европска полиција, као и неке америчке агенције. Ако се приход са те стране смањи, имаће мање новца за одржавање управљачког апарата. Дакле, све указује на почетак свеукупне кризе, не само узимајући у обзир цркву, протесте, безбедносни аспект и отварање низа истрага скандала, већ и погоршање економског и социјалног окружења. Откако је Црна Гора прогласила независност 2006. године, она је скоро у потпуности у служби Сједињених Држава. Током 2008. године, под америчким притиском, признали су независност такозваног Косова, а 2014. године власти ове земље су међу првима увеле санкције Русији, иако је Русија била највећи инвеститор у црногорски туризам и привреду након 2006. године . Српска православна црква у Црној Гори остала је далеко једина институција коју луткарски режим није успео да стави под контролу након проглашења независности и након уласка у НАТО, према неким проценама, против воље око 85% грађана. Доношење Закона о верској слободи у децембру 2019. године био је посљедњи ударац цркви и православним вјерницима у овој земљи.

Тешко је предвидети даљи развој ситуације и судбине Срба и Српске православне цркве у Црној Гори. Али једно је јасно. Пандемија коронавируса показала је да су западне земље имале мало или нимало солидарности током криза и показале су мало способности да се изборе са пандемијом. Истовремено, земље западног Балкана тешко би се могле носити с тим без помоћи Русије и Кинеза. Након свега овога, можемо само посматрати слабљење западног утицаја на Балкану, не само у Србији, већ и у осталим суседним земљама, због чега црногорске власти сматрају да би могле бити у великим проблемима. Изнутра су земља и ресурси продати западу, а споља су били у вазалном положају током своје владавине. Не могући да реше ниједан стварни проблем, суочен са последицама вируса и незадовољством његових грађана, прибегавају репресивним мерама против свог народа. Судећи по броју грађана који се свакодневно могу видјети на улицама, чини се да имају мале шансе за успјех. Остаје да се види да ли би ово могао бити један од последњих корака урушавања западног утицаја на Балкану.

Montenegro: Coronavirus and the government’s fight against its own people

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Please enter your comment!
Please enter your name here