„Средином XV столећа Османлијама је Цариград стајао као кост у грлу и требало је да неко учини крај том неприродном стању. Када је на престо ступио Мехмед II, за Византију је куцнуо последњи час. Нови султан, врло млад и самоуверен, решио је да својој пространој држави која је лежала на два континента подари одговарајућу престоницу. Једрене, дотадашње средиште османског царства није могло да задовољи потребе тако велике државе. Цариград, међутим, био је идеалан и природан центар османлијског света.”

„Да је циљ Мехмеда II био освајање Цариграда, показало се веома брзо. С пролећа 1452, после брижљиво обављених припрема, на најужем делу босфорског теснаца почела је изградња јаког утврђења. Био је то монументални обалски замак који су његови градитељи прозвали Богаз – кесен, односно Лемокопија, што би значило раздвајач мореуза али и онај који сече грло, данашњи Румели Хисар „румелијски дворац”. На вест да у непосредној близини византијске престонице Турци подижу снажну фортификацију житеље Цариграда је обузело осећање ужаса. Могли су се чути очајнички повици: „Сада је ту крај града! То су весници пропасти нашега рода! Ово су дани антихриста!” На протесте ромејског цара млади султан се уопште није обазирао. Штавише, када је Константин XI Палеолог упутио последњу опомену и позив да се мирно споразумеју, Мехмед II је наредио да се византијским изасланицима одрубе главе. Ако су неке недоумице о правим намерама младог емира и постојале, после овог поступка морале су бити распршене. Блиска будућност је изгледала врло мрачно.”

“На вест да су се у понедељак 2. априла 1453. године прве турске трупе појавиле пред Цариградом, василевс Константин XI наредио је ђеновљанском инжењеру Вартоломеу Солигу да постави “непремостиву препреку” преко најужег дела улаза у залив Златни рог. Између Галата куле на једној, и Евгенијеве куле на другој обали развучен је и затегнут дугачак гвоздени ланац који су над површином мора држали округли пловци начињени од јаког дрвета. Ланац је запречио пролаз отоманској флоти, али није могао да спречи пад Цариграда. Делови овог ланца данас су изложени у Археолошком, Поморском и Војном музеју у Истанбулу.”

„Вест о изградњи моћног обалског утврђења, које је јасно наговештавало скори почетак војних операција против Цариграда, изазвала је запрепашћење у Венецији и Ђенови. У питање је дошла трговина у басену Црног мора, а шире узевши били су угрожени и економски интереси италијанских поморских република у источном Средоземљу. Заједничка невоља је присилила вечите супарнике да бар привремено забораве на међусобне размирице и колико год је то могуће окрену се против истог непријатеља о чијим намерама више није могло бити било какве сумње. Тако су уз обалу Цариграда у јануару 1453. године пристале две ђеновске галије са седам стотина војника. Њиховог заповедника Ђованија Ђустинијанија Лонга Константин XI је наименовао за врховног команданта војске. Георгије Сфранцес је са пуно горчине и потиштености записао да од других хришћана није стигла никаква помоћ. Напад Османлија на Цариград био је само питање времена.”

Српска историја

 

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Please enter your comment!
Please enter your name here