Чувена британска добротворка, леди Пеџет (1881-1958), још се у балканским ратовима заљубила у Србе. После Другог светског рата помагала је Србима у емиграцији, за које отвара свој дом, чувени дворац Варен хаус, са 40 соба у Кингстону. Школовала је многу децу из Србије, давала новчану помоћ за уређење Српске цркве и Српског клуба у Лондону. Дипломата и историчар Коста Ст. Павловић пише да је “на Србе потрошила сву своју готовину и продала кућу у којој је одрасла”. Умрла је 24. септембра 1958.

Једна од последњих жеља, изговорена неколико дана пред смрт, била је: “Ако ме сви забораве, то ми је свеједно, само да ме моји Срби не забораве!”

Леди Пеџет је, кажу, имала три љубави: волела је птице, цвеће и Србе… Више од педесет година помагала је нашим људима, а неки од најзнаменитијих су Слободан Јовановић, Милош Црњански, отац Иринеј, владика Николај Велимировић. Црњанском је помогла да добије енглеско држављанство. Пет година је велики српски писац становао на њеном имању, где је писао и други том “Сеоба”, а управо Леди Пеџет послужила му је и као инспирација, за једну од главних јунакиња “Романа о Лондону”, грофицу Панову.

Дејм Луиз Маргарет Лејла Вемис Пеџет, рођена је у аристократској породици 1881. у Лондону. Са супругом, британским дипломатом Ралфом Пеџетом (1864-1940) у Београду је први пут дошла 1910. Остало је забележено да је током балканских ратова међу првим добровољним болничаркама превијала рањенике, хранила их, рибала подове, износила крваве завоје… а потом се вратила у Лондон, јер је њеном супругу престала служба.

После битака на Церу и Колубари, у Првом светском рату, са британском санитетском мисијом стигла је у Скопље, где се, у војној болници, борећи се пожртвовано против тифуса и сама разболела. Неки листови су тада објавили чак и да је подлегла, као једна од последњих жртава епидемије, а када је прездравила и отпутовала на опоравак у Швајцарску, српском народу захвалила се писмом које је “Политика” у пролеће 1915. објавила на својој првој страници:

ledi Pedžet

“За све ово указано ми истинско пријатељство од стране српског народа, мој је дуг спрам њих необично велики и ја ћу остати његов вечити дужник… Да ми тај дуг буде мањи, могу да кажем само толико, да ово мало што сам чинила нисам радила само зато што ми је то налагала дужност, већ што сам одувек за Србију и српски народ имала топле симпатије и што је између мене и њега постојала нека нарочита веза, која је чинила да и кад сам од њих далеко с љубављу мислим на њих, веза која је чинила да сам у Србију долазила увек с оном истом радошћу с којом и у своју отаџбину.”

Писмом јој је одговорио регент Александар Карађорђевић, захваљујући јој што је о нашим рањеницима бринула као рођена мати или сестра, а за хуманитарни рад је одликовао Орденом Светог Саве. Када је краљ убијен 1934, дошла је у Београд на сахрану.

У знак сећања, једна улица у Београду носи њено име.

Новости.рс

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Please enter your comment!
Please enter your name here