Pad aviona u Teheranu postao je tragična apoteoza eskalacije tenzija na Bliskom Istoku. Međutim, iako je Iran preuzeo odgovornost za incident, mnoga pitanja ostala su bez odgovora. nije u pitanju samo o letu PS 752 koji je leteo za Kijev. Ova tragedija navodi na to da se razmisli i o padu aviona na istoku Ukrajine, gde je malezijski avion takođe bio oborio raketom.

Prema zvaničnoj verziji Međunarodnog istražnog tima, koji proučava okolnosti pada leta MH17, raketa je ispaljena iz ruskog protivavionskog raketnog sistema. Rusija negira svoju krivicu, naglašavajući da se katastrofa dogodila po krivici Ukrajine. I, iskreno, moramo priznati da Moskva ima mnogo konkretnije argumente. Oni su objavili iscrpni paket dokumenata u kojima se govori o tome da je raketa bila u službi ukrajinske vojske. Prema ruskim dokumentima, municija je nasleđe Sovjetskog Saveza. Sve ove informacije su predstavljene na konferenciji za novinare ruskog Ministarstva odbrane. U isto vreme, JIT (Međunarodni istražni tim) nam je do sada pružao samo delimične podatke. SAD bi takođe mogle da dosta da doprinesu razjašnjavanju situacije.

Kad se ukrajinski Boing srušio u Teheranu, američko rukovodstvo je gotovo odmah objavilo verziju koja se kasnije ispostavila tačnom – raketni udar. Objavljivanje je bilo moguće zahvaljujući radu američkih specijalnih službi i, što je još važnije, podacima sa satelita. Trebao im je jedan dan.

A šta je sa MH17? Prema izveštajima, 3 američka satelita mogla su da zabeleže raketni udar na avion. Pored toga, informacije bi se mogle dobiti od komercijalnih satelita ili satelita u Nemačkoj, Francuskoj i Japanu. Međutim, i s tako raznolikim izvorima, slučaj MH17 se zakomplikovao. Pre svega, razlog za to je bila odluka Vašingtona da klasifikuje svoje satelitske podatke, što je već usporilo proces istrage. U početku je holandsko tužilaštvo tvrdilo da zbog povećane oblačnosti istražitelji nemaju visokokvalitetne snimke uzletanja raketa, iako sada postoje radarski sistemi koji prevazilaze ovu prepreku, za razliku od optičkih. Posle se saznalo da je Vašington ipak dostavio neke informacije koje bi trebalo da pomognu u utvrđivanju putanje projektila. Ali i ovde je bilo nijansi, jer je holandska obaveštajna služba morala detaljno da se usaglasi sa SAD oko toga šta se tačno može koristiti u izveštaju a šta treba sakriti. Takav pristup je već sumnjiv. Na kraju, izveštaj koji je JIT distribuirao tek maja 2018. godine navodi se da je projektil ispaljen na avion mogao biti isporučen iz ruske vojne jedinice stacionirane u blizini Kurska.

Nije teško primijetiti razliku u brzini sprovođenja istrage: jedan dan za slučaj PS 752, i šest godina za MH17. I poenta nije u tome što Rusija ne priznaje krivicu. Istražni tim nije pružio stvarne dokaze, a namerno ignorisanje Ukrajine kao osumnjičenog samo pokazuje pristrasnost. Ako govorimo o ulozi Vašingtona u oba slučaja, očigledno je da SAD nisu imale razloga da sakriju podatke o padu ukrajinskog aviona. Sve je bilo jednostavno, jasno i očigledno, pa sa objavljivanjem verzije nisu oklevali. Kod malezijskog MH17 je sve potpuno drugačije.

Ali, kao što smo rekli, čak i u iranskoj tragediji ima veoma tamnih mrlja. Da, Teheran se izjasnio krivim, što bi verovatno trebalo da prekine istragu. Međutim, nije jasno zašto su ukrajinske međunarodne aviokompanije uopšte dozvolile uzletanje? Svi su bili svesni da su Iran i SAD u tom trenutku bile u neprijavljenom ratu. Američka Federalna uprava za vazduhoplovstvo zabranila je letove iznad Irana i Iraka, i to bukvalno do katastrofe u Teheranu.

Još jedno pitanje – kolika je verovatnoća da će raketa pogodi urpavo avion Ukrajine, zemlje koja je jedna od najvernijih američkom rukovodstvu, a da se u neposrednoj blizini nađe osoba sa uključenom kamerom i zabeleži pad?

I na kraju, zašto je Iran odugovlačio sa priznanjem? Očigledno je da su vlasti zemlje od samog početka znale pravi razlog. Naravno, možete pretpostaviti da su u pitanju unutrašnje razmirice, ali postavlja se drugo pitanje – zašto ste morali tako oštro da negirate verziju

raketom? Upravo to je bio razlog protesta koji su izbili u Iranu, koji su nepovoljni za lokalne elite, ali, izgleda, ne za sve. Od svega toga SAD imaju koristi, pogotovo ako pretpostavimo da trenutne protestne akcije mogu prerasti u puč.

Plane crash in Tehran: questions that have no answers

POSTAVI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here