Сигурно један од чланова династије Карађорђевић чија животна прича оставља без даха јесте кнез Арсен Карађорђевић, најмлађи брат краља Петра I, отац кнеза Павла и деда књегиње Јелисавете Карађорђевић.

Рођен је 16. априла 1859. године у Букурешту као десето дете бившег кнеза Србије Александра и кнегиње Персиде (унуке војводе Јакова, кћерке Јеврема Ненадовића).

Арсен је у Паризу завршио чувени лицеј Луј ле Гран где је стекао основно и средње образовање а занимљиво је да је заједно са њим у класи био и будући српски кнез и краљ из супарничке династије Милан Обреновић.

Након завршене школе Арсен је 1883. године ступио у 2. батаљон француске Легије странаца заједно са својим братом од стрица Божидаром а касније је у Легију ступио и његов рођени брат, потпоручник Петар Карађорђевић , под псеудонимом Пјер Кара.

У Легији странаца кнез Арсен Карађорђевић се показао и доказао. Већ прве године (1884) учествује у  Вијетнамском рату. Након завршетка рата (јун 1885) Арсен се враћа у Европу а већ 29. новембра следеће године ступио је у руску службу.

У Петрограду је завршио војну академију и 5. августа 1887. године произведен је у чин коњичког потпоручника. Захваљујући већ великом искуству, али и друштвеном положају, распоређен је у елитни пук „Њеног величанства господарице императорке Марије Фјодоровне”.   

Пет година касније кнез Арсе се оженио Аурором Павловном Демидов, Кнегињом ди Сан Донато, једном од најлепших жена Петрограда.  Из тог брака се 27. априла 1893. године родио син јединац Павле, будући југословенски кнез намесник (1934-1941). Међутим, овај брак није дуго трајао, споразумно су се развели већ 1895. или 1896 године. Сина Павла су по договору поверили на чување и васпитавање Арсеновом брату Кнезу Петру, будућем Краљу Србије.

Непосредно по избијању Руско-јапанског рата 1904. године, Арсен се добровољно пријавио у Козачку коњицу. Преведен је у чин Козачког јесаула (капетана) и командовао је прво ескадроном, а потом и пуком. Како је мобилизација Забајкалске козачке војске завршена у рекордном року, козаци су се на фронту појавили већ у марту 1904. године и први су ступили у борбу с Јапанцима. Сукоби су се углавном водили у Кини, јужној Манџурији и око Порт Артура. Фебруара 1905. године код Мукдена дошло је до највеће и одсудне битке у читавом рату. Козаци су свих 17 дана, колико је трајала битка код Мукдена, били у непрестаном додиру с Јапанцима а у мају, под командом генерала Мишченка, успешно су упали у позадину противника.

За све мисије се увек јављао добровољно. Његово вешто командовање, одважност, храброст и самопоуздање поново су били предмет дивљења и дубоког поштовања његових сабораца, а руска штампа га је славила као ретко ког свог хероја.

За показано јунаштво унапређен је у чин пуковника и одликован Златном Георгијевском сабљом, једним од највећих руских одликовања.

Након Мајског преврата и ступања на престо Петра Карађорђевића, кнез Арсен се вратио у Србију. На молбу краља Петра I цару Николају II, Арсен и његов син Павле највишим императорским указом отпуштени су из руског држављанства а краљевским Указом од 26. априла 1904. постали су српски поданици.

Кнез Арсен међутим у децембру 1908. године очигледно врло незадовољан статусом који је стекао у Србији пише писмо Њеном Царском Величанству Марији Фјодоровној, удовици руског цара Александра III у којој је моли да посредује у његовом повратку у руску службу:

„…Допуштам себи да затражим од Вашег Царског Величанства да посредује код Његовог Величанства Императора како би ме он милостиво опет узео у своју службу. Нажалост, има једна велика препрека, зато што имам неколико дугова а немам чиме да их платим….Надам се да ће моји верни пријатељи хтети да подрже моју молбу пред Вашом Царским Величанством и да ће Вам изложити ситуацију можда јединствену у свету, много срамнију за оне који су је створили него за онога који је подноси и која је учињена једном кнезу који припада владајућој кући која је и моја.“[1]

Ипак, краљ Петар I је 30. августа 1909. године Арсена уврстио у „Породични правилник српског краљевског дома”, који је постао пуноважан након потписа председника Министарског савета Николе Пашића, 22. фебруара 1911. године.

Овим потезом су породични односи нормализовани и кнез Арсен је остао у Србији.

У мају месецу 1911. приступио организацији „Уједињење или смрт“ познатијој као „Црна рука“ и на првом скупу изјавио да то чини „ради одбране и уједињења угроженог српства“.

Током балканских ратова кнез Арсен је у чину генерала српске војске командовао Коњичком дивизијом. Борио се у биткама код Куманова, Брегалнице и Битоља. Његови саборци касније су причали о чудесном јунаштву и вештини командовања коју је испољио током гоњења Џавид-пашиних одреда кроз Албанију.

Посебно је запамћена његова улога у борбама на положајима око реке Брегалнице; ту је изненадним и силовитим налетом своје коњице помогао пешадији да сломи отпор бугарске војске. Арсен је био омиљен међу војницима јер се непрестано налазио у првим борбеним редовима.

Његова велика популарност учинила је да га регент Александар, показујући своју самовољу, омрзне и од краља Петра I затражи да му нареди да оде из Србије. Разочаран одлази у Русију. У борбама које су Руси водили на Западном фронту учествује као генерал Царске гарде. Прославио се у биткама код Риге и Варшаве. После октобарског Преврата Лењинових бољшевика заједно са многим другим племићима бива ухапшен и изведен пред тзв. совјетски суд грађана и војника. Оптужницу је саслушао како приличи једном хероју. Револуционари се нису усудили да убију славног српског генерала и он је после ослобађајуће „пресуде“ заувек напустио Русију.

Кнез Арсен се након напуштања Русије сели у Париз, где ће живети повучено све до своје смрти, 19. октобра 1938. године. У Београду је био само неколико пута а последњи пут виђен је на спроводу краља Александра 1934 године.

Кнез Павле Карађорђевић пренео је посмртне остатке и сахранио га у породичној гробници у цркви на Опленцу.

Иза кнеза Арсена остале су приче али и новински текстови да је у Петрограду водио буран живот. Савременици су га описивали као „лудачки храброг” човека, вичног баратању са свим врстама оружја. Чувени писац Мирослав Крлежа га је, наводно, спомињао као „брахијалну силу од које бежи тане”. Према једним изворима, учествовао је у девет ратова и четрнаест двобоја а, према другим, у свим ратовима које је Русија водила у другој половини 19. и у 20. веку, те у чак тридесетак двобоја у којима су смртно страдала петнаесторица његових противника, приближно толико је рањено, док је седам борби завршило „нерешено”.

Кнез Арсен Карађорђевић је најодликованији српски официр свих времена.

Одликован је чак 18 пута, француским, руским и српским одликовањима.

После Арсенове смрти 1938. године, његов син, Кнез Павле предао је на чување Војном музеју у Београду сва очева одликовања.

Након Другог светског рата констатовано је да је Војни музеј опљачкан. До данас се са сигурношћу не може тврдити да ли су пљачку извршили Немци или партизани. Свакако у тој пљачки нестала је и већина Арсенових одликовања.

Остало је само пет одликовања: руска Медаља за Руско-јапански рат 1904-1905, Споменица Цара Александра III и Златно Георгијевско оружје, као и српска Златна медаља за храброст „Милош Обилић“ и Орден Карађорђеве звезде IV степена.

Милан Богојевић, Недељник

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Please enter your comment!
Please enter your name here