Постоје “прави” и постоје погрешни моменти да се нешто каже. Постоји право и погрешно време да се нешто схвати. Постоји исправан и погрешан контекст да се подсетимо почетака у некој врсти ретроспективе.

Овде ми падају на памет жалосни примери. Рецимо, неко се сети свих предности здравља након што ступи у полни однос у ком добије венеричну болест. Сети се снаге, полета и виталности након што их изгуби.

Такво сећање обично покрене неки од два уобичајена процеса – један је покајање, а други је самооправдање. Први процес је духовно лековит, а други води у још дубље егзистенцијалне поноре самообмане. У покајању смо свесни да је телесни бол катарза која прочишћава душу; у самооправдању, признајемо грешку, АЛИ пре свега као последицу “околности”, а не ситуацију која доводи до преумљења.

Наравно, чак и у случају самообмане, вероватно не бисмо поновили грешку која нас је довела у проблем – али, не због тога што смо спознали суштину греха који нас је увео у заблуду, него само због тога што наш акт није дао очекивани резултат задовољства, него нам је произвео бол и патњу. Бежање од бола није преумљење – то је напросто инстинктивна, готово анимална реакција. Ако би се вратили на метафору блуднице, није проблем ступање у однос са њом, него је проблем болест коју нам је пренела. Дакле, да је блудница била здрава или да смо употребили заштиту, не бисмо били у проблему, зар не?

Зар је то смисао реченице са самог почетка Псалтира да је “блажен муж који не иде на веће безбожника”? Уколико желимо да православну духовност унесемо у политику, да ли онда ово упозорење божанског псалмопојца има некакву “тежину”? Имају ли тежину Христове речи да “светлост и тама немају заједницу”? Да ли Христова одбијања искушења којима га је Сатана подвргавао у пустињи могу да буду примењена у политици која би хтела да буде хришћанска? Коначно, ако све то не помаже, шта је онда са народном изреком да “ко с Ђаволом тикве сади, о главу му се лупају”?

Гордост увек заслепљује, како у личном, тако и у политичком животу – а једном када нам одузме вид и претвори нас у слепца, вуче нас кроз блато и смрад, да би нас на крају гурнула у јаму очајања, у стање безизлазности. Тада сви виде наше жалосно стање, а ми који смо лишени вида га само осећамо. Право покајање и преумљење најтежи су управо у стањима гордости или очајања, управо због тог духовног слепила. Очајање је стање жаљења за временом горде узвишености, а не покајање због упада у гордост. То је ситуација када неки пијанац, наркоман или особа која се распада од сифилиса држи моралне придике у стилу: “не радите те ствари, јер видите како је мени”. Изјава је наравно тачна, али је и неумесна, јер је само стање у ком се такав човек налази већ “живо сведочанство” последица пада.

Да ли је у оваквом стању могуће озбиљно тврдити да смо све време остали доследни некаквом почетном узвишеном идеалу иако смо “мало” свратили у бордел и “случајно” се заразили. Тај наш чин не значи суштинско него “тактичко” скретање, а наша борба је остала “иста”, више од две деценије. Заиста?

Па, хајде да то мало тестирамо?

Ондашња теза је била борба против другосрбијанаца – а сада је савез са другосрбијанцима;

Ондашња теза је била против NATO/EU и мешања сличних страних фактора у наш живот – сада, то су отворени позиви истом том страном фактору да нас доведе на власт;

Ондашња теза је била да “ови оду, а да се они не врате” – а сада делује да је ипак могућ договор са било ким ко жели да се договара.

Ондашња теза је била породичне вредности – а сада, то је “гарантовање права” LGBTQ заједницама, притом без било какве ограде у односу на, рецимо, њихова евентуална брачна права…

Ове и многе сличне аберација би могле да се назову “макијавелизмом”, да Макијавели није описивао принципе успешног владања, уместо опортунистичке превртљивости. Нису проблем “жути” који су остали доследни самима себи и својој другосрбијанштини, “плави” који су и настали као личноинтересно предузеће лишено било какве идеологије или “црвени” који су превртљивост претворили у уметност – проблем је у онима који су кренули од идеја Збора, преко четништва у “режији” Бошка Радоњића, затим некаквог ДСС, а затим и ДС сателита, савеза са ДЈБ (из његове неолибералне, а не садашње “суверенистичке” фазе), да би коначно стигли на позицију оног дела другосрбијанаца који бојкотује изборе (формално из принципа, а суштински зато што не може да их одгоди ни силом ни “строгим постом”) и правдања пред другосрбијанцима који излазе на изборе (Србијанка и ПСГ).

Најзад, све то “није битно”, јер смо и даље “политичко крило националне српске опције”? А ко то, конкретно? Колико је сабораца из 1999. или 2000. године и данас у овом “про-лајф покрету америчког система вредности”? Колико људи који су га градили и подржавали у њему данас препознаје изворне принципе? Уколико је идеологија покрета за двадесет и једну годину остала непромењена, која од неколико промењених идеологија је у питању? Где су оснивачи (осим једног или, евентуално, двојице) и где су ти изворни принципи?

Као што сам рекао, покајање је самоспознаја, а самооправдање самообмана.

Andrej Protic

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Please enter your comment!
Please enter your name here