Pre nedelju dana je, u Maliju, u regionu Sahel, u helikopterskoj nesreći poginulo 13 francuskih vojnika u misiji borbe protiv džihadista. Vest je odjeknula u Francuskoj, bio je to najveći broj postradalih francuskih vojnika u misijama po svetu u ne znam koliko poslednjih godina. Nije bilo kanala na kojima nisi mogao da vidiš lica i imena trinaestorice poginulih vojnika, studiji su bili puni gostiju, stručnjaka za ovo i ono, prijatelja nastradalih itd …

Novinari sa terena su, u više francuskih gradova iz kojih su poticali nastradali vojnici, izveštavali o komemoraciji, okupljanju građana koji su ostavljali cveće, palili sveće, upisivali se u knjige žalosti, izlazili na šetnju podrške porodicama poginulih i slično. Predsednik Makron je najavio (i u ponedeljak i održao) posebnu državnu komemoraciju u dvorišu više nego impresivnog kompleksa Les Invalides u centru Pariza čiju je gradnju u cilju smeštanja ratnih invalida naložio još Luj XIV u 17. veku. Nije prvi put da pratim nečiju komemoraciju, uz najviše državne počasti, u dvorištu ovog zaista impresivnog kompleksa u okviru koga se nalazi još i crkva Svetog Luja (i u njoj Napoleonov grob) i više nego impresivni francuski Vojni muzej. Francuzi su majstori ceremonije, bilo da se radi o art de table (umetnosti posluživanja) ili recimo komemoraciji. Možete biti emotivno i intelektualno potpuno nezainteresovani ali oni će učiniti da u vama probude nešto. Tako i ja, gledajući ceremoniju, osetih da sam nešto ganut, i to uprkos činjenici da mi je Emanuel Makron ekstremno antipatičan lik. Sve dok trenutka kad je Makron, nabrajajući zasluge nastradalih pomenuo misiju jednog od njih na Kosovu. Tu promenih kanal.
Volim Francusku, zaista je volim. Nisam od onih iz dijaspore koji pate u svojoj novoj domovini. Ali nemam sukob lojalnosti. Nisam janjičar.
Nešto me je, slikovito da se izrazim, jako žuljalo u svim tim posebnim emisijama i novinskim izveštavanjima. Za trinaestoricu vojnika neprestano se govorilo „morts pour la France“ – umrli za Francusku. Ima neke uzvišenosti u ovoj rečenici, osmišljava nešto tako strašno kao što je smrt. I ne samo to, daje joj neku prosto antički herojsku dimenziju – umrli za Francusku! Ovih nekoliko reči pretvaraju anonimnog Francuza u Ahila svog sela i njegove porodice. Zapala mi ova formualcija za oko čim sam se preselio u Francusku ima tome nekoliko godina. Viđao sam je, naime, svuda … na malim seoskim stelama, na komemorativnim pločama na zidovima crkava i opština, na većim ili manjim spomenicima mahom iz Prvog svetskog rata. Sećam se da sam jednom pomislio kako ne bi bilo loše da u osamdesetpetoj recimo, nastradam od nečijeg, šiptarskog na primer, bajoneta, da ne bude da sam umro od starosti i bolesti, da makar moja smrt dobije neki smisao ako mi već onaj životni nije previše jasan. Mort pour la Serbie! Bio bi to lep epitaf. Avaj, nezaslužen.
I ovo neprestano insistiranje na tome da su „umrli za Francusku“ uz isto toliko uporno napominjanje da je reč o junacima, činilo mi se preteranim. Kakvog junaštva ima u helikopterskoj, dakle saobraćajnoj nesreći, ne znam, evo vi mi recite. Kao drugo, vidiš, za Francusku može da se umre čak u Maliju gde nema živog Francuza ako ne računamo vojno osoblje. Za Srbiju je sporno umreti u recimo Slavoniji, Podrinju, severu Severne Makedonije ili čak na Kosovu. Dakle u istorijskim srpskim zemljama. U prevodu, Srbi nemaju pravo na odbranu.


Stručnjaci u studiju su nam objasnili da se bezbednost Francuske brani u tako neverovatnim mestima kao što su Sirija, Turska, Avganistan, Mali i Čad. Francuski vojnici se tamo bore protiv islamista koji su pretnja za nacionalnu bezbednost. Ok. Ne morate imati doktorat iz geopolitike, potvrdiće vam sve ugledne srpske diplome,  Siniša, Nebojša, Jorgovanka, Toma i Jelena Trivan, da pomenem neke, da shvate da se onaj što je branio Francusku na Kosovu a potom poginuo u helikopterskoj nesreći u Maliju, na ove dve tačke sveta nije borio na istoj strani. Na Kosovu su pretnja po francusku bezbednost očigledno bili Srbi a u Maliju džihadisti. Na prvi pogled bi se reklo da su Srbi i Francuzi prirodni saveznici, i jedni i drugi ugroženi od islama. Al izgleda nije tako. Islam je izgleda dobar u Bosni i na Kosovu, al mu nešto fali u Maliju. Tu moja pamet prestaje, Bernar Anri Levi bi ga znao.
Kad se džihadistički napad dogodi na teritoriji Francuske, objasnili su nam stručnjaci u studiju, onda je već kasno, sistem bezbednosti je zakazao. Zbog toga je važno francusko vojno prisustvo kojekude po planeti. Ok, shvatio sam. Mogao bih i da razumem da mi je francuska nacionalna bezbednost na srcu.
Ja bih voleo da Srbija može, a u svojim vizijama to bez problema uspevam i da vidim, podigne svoje ratne bombardere i bombarduje sever Albanije ili BiH federaciju kad se za to ukaže potreba. Onako kako je Izrael bombardovao iračke instalacije za koje je sumnjao da služe razvitku nuklearne bombe. Štaviše, jedino u tim terminima uspevam i da zamislim budućnost Srbije, imajući u vidu njeno neposredno okruženje. Verovatno neću dočekati, al nek ostane zabeleženo da sam imao viziju.
Trenutno Srbija ne može da demontira, fino da se izrazim, mislim zapravo da poubija, ni islamofašistički civilizacijski otpad koji kampuje po brdima u okolini Novog Pazara. Ne može ništa ni protiv albanskih lidera u Preševskoj dolini koji usred Srbije na državne institucije kače albanske zastave.
To je zato što nam državu vode janjičari. Duhovni janjičari, da ne uvredim uspomenu na Mehmed pašu Sokolovića. U simboličnom i poslednjem činu okupacije u srpskim udžbenicima za istoriju Srpčićima se u zadatak daje da pobroje prednosti danka u krvi. A prednost je, naime, uspon na društvenoj lestvici okupatora.
Vučiću bi, kad umre, na spomenik mogli da stave „Umro za Albaniju“ a bogme, kako se stvari odvijaju, zaslužiće i mauzolej u Tirani. Goci Doživotnoj Sisačici (budžeta, da preciziram, ako ste pomislili na izvesni organ SAD ekselencije a sklon sam da vas osumnjičim) Čomić bi jednom kad joj borčanski holesterol zakrči autokolonijalni mozak, mogli da stave „Umrla za Ameriku“. Brnabićki nek stave nešto filozofski dublje … recimo, umrla za digitalizaciju.
Dok ovo pišem na francuskim kanalima koje usput šaltam, i danas se vide snimci jučerašnje komemoracije u Les Invalides. Gledam a mislim na srpske veterane koji štrajkuju ispred skupštine. Gledam i mislim zašto mi nemamo neko mesto gde bi održavali ovakve državne komemoracije, isto ovako ceremonijalno zadivljujuće? Je li vojni muzej na Kalemegdanu dovoljno upečatljiv za to? Kako bi izgledao snimak iz vazduha mrtvačkog sanduka prekriven srpskom zastavom? Kako bi izgledalo kad bi srpski predsednik pozdravljao umrle za Srbiju?
Ja, recimo, nisam znao za junake s Košara, onda kad je trebalo da znam. A to JESU bili junaci, koji su stvarno umrli za Srbiju a ne poginuli jer se negde preturio džip. A i kad sam saznao bilo je to više zahvaljujući entuzijastima s društvenih mreža. Njihove slike nisu se kačile po trgovima srpskih gradova iz kojih su poticali, nismo se okupljali ispred njihovih kuća da ostvaljamo cveće i palimo sveće, nismo se upisivali u knjige žalosti po lokalnim opštinama. I, pravo da vam kažem, nek vam zvuči patetično koliko hoćete, osećam se pomalo krivim. Ona vrsta krivice koju osećaju preživeli. Moja sloboda je plaćena. I vaša takođe. Neko je platio za nas, što je najplemenitiji i najuzvišeniji čin koji se može zamisliti. Dugujemo ne samo zahvalnost, već i da ono što je tako skupo plaćeno ne bagatelišemo.
Duhovni janjičari, međutim, trguju s našom slobodom. Njome plaćaju cenu uspona na okupatorskoj društvenoj lestvici. Toliko košta Čomićkina limunada u dvorištu rezidencije američkog ambasadora u Beogradu. Toliko košta Vučićev mali Šengen, u prevodu Velika Albanija. Toliko košta da Jelena Milić stavi nove zube, ko da će od tog da se prolepša.
U takvim okolnostima živeti za Srbiju možda ima isto toliko smisla, mada ne i toliko plemenitosti i junaštva, kao umreti za nju. „Živeo za Srbiju“, zamišljam sopstveni epitaf i ne zvuči mi loše. Moje srpstvo dekompleksiralo se onog trenutka kad sam spoznao da je Srbija više od zemlje u kojoj sam rođen. Ona je simbol. A srbofilija je moralni i intelektualni imperativ današnjice.
Crvljivi autokolonijalni umovi Sbrljanovićke, Antonele Rihe, onog nesrećnika Kišjuhasa koji kompleks niskog nivoa testosterona (da na njemu samom primenim sopstvenu sociološku metodu kojom sa svoje katedre sprema novu generaciju duhovnih janjičara) kanališe u histeričnu srbomržnju zaslužuju prezir, tu tako plemenitu osobinu. Prezir i sprdnju.


Živimo za Srbiju! Svaki, ma koliko sitan i naizgled beznačajan čin za Srbiju može biti, on doprinosi sutrašnjoj pobedi, a ona je izvesna ko što je izvesno da će sutra sunce osvanuti na istoku, nad ovom armijom duhovnih i intelektualnih janjičara koji se na društvenoj lestvici okupatora penju puzeći njegovim debelim crevom. Simbolično mi smo u 1941-oj u kojoj kvinslinzi, duhovni i intelektualni janjičari na sva zvona udaraju da je Treći Rajh nepobediv i da su Nemci civilizovani a mi divljaci. Ali pobedićemo mi, jer takva nam je čitava istorija. S ovakvom istorijom, nijedan drugi ishod sem pobede, oslobođenja i ujedinjenja, nije uopšte opcija. Ne budite malodušni jer okupator i njegovi janjičari računaju na to.
Živela Srbija! Živelo srpstvo! Do ujedinjenja!

Aleksandar Lambros

Vidovdan

POSTAVI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here